Радно вријеме: 08:00 – 20:00
„Тајне Врбаса која није била свешња - Врбаски мач у камену открива средњовјековну прошлост Бањалуке“

Тајне Врбаса којих нисмо били свјесни – Врбаски мач у камену открива средњовјековну прошлост Бањалуке

У кориту ријеке Врбасу, надомак Бањалуке, пронађен је дуги средњовјековни мач. Пронашао га је сасвим случајно ронилац РК „БУК” из Бањалуке, а убрзо је установљено да је проналазак једноипоручног или бастардног мача, по свему судећи, значајно археолошко откриће, јер је на територији Града Бања Лука, у протеклих скоро деведесет година, пронађен само један средњовјековни мач и то доста оштећен, а који се данас чува у Збирци средњовјековног оружја и оклопа Музеја РС.

Струка је на основу типолошке анализе сјечива, накрснице и јабучице мача, брзо установила да је пронађени мач кориштен у раздобљу од задње четвртине 13. до прве половине 15. вијека. Такође су закључили да су овакви мачеви на нашим просторима релативно ријетки, због чега је његово спашавање и конзервација од приоритетног значаја, како за Музеј, тако и за Град.

Стога је осмишљен заједнички пројекат историчара, археолога и ронилаца, назван “Врбаски мач у камену”. Први дио плана је у фази реализације – рониоци пролазе курс археологије, археолози курс роњења.

Ана Ћурић, виши стручни сарадник биолог Републичког завода за заштиту културно-историјског и природног насљеђа Републике Српске, као већ искусан ронилац, већ је прошла курс Приобалне и подводне археологије организован од стране Међународног центра за подводну археологију у Задру и стекла вјештине и искуство о врстама подводних налазишта и методама датирања, подводним налазима, 2Д документовањем, те практичним дијелом – цртање под водом и на копну, док је Ивана Панджић из Музеја РС први археолог који је стекао вјештине роњења.

Након што обуке заврше и други учесници пројекта, пиступило би се вађењу мача.

Како је мач дословно забоден у камен, потребно је под водом да се изведе техничко одвајање камена/стијене око мача, јер се мач треба извући заједно са дијелом камена/стијене.

О значају овог проналаска, почецима подводне археологије, бањалучким легендама које би требало истражити, разговарамо са Иваном Панджић, археологом, а однедавно и рониоцем.

Ивана колико је значајно ово откриће и који су планови након вађења мача из Врбаса?

„Овакви мачеви на нашим просторима су релативно ријетки, због чега је његово спашавање и конзервација од приоритетног значаја, како за Музеј, тако и за Град. Вађење мача из ријеке, његово чишћење и конзервација могли би послужити и као одличан повод за снимање документарног филма којим би се популарисала археологија и подводна археологија уопште, затим значај очувања културног насљеђа на територији Града Бања Лука, као и промовисање природних и историјских знаменитости нашег града. Мач би се, након темељитог чишћења и конзервације, чувао у фундусу Музеја Републике Српске, гдје би био доступан посјетиоцима и истраживачима, који су заинтересовани за средњовјековну прошлост нашег града и његове околине.

Да ли су ово први кораци када је реч о подводној археологији у нашем граду?

Ово су свакако први кораци адекватног и професионалног приступа подводној археологији код нас. Подводна археологија, иако је првенствено везана за маринска подручја, на просторима Републике Српске представља нови вид археолошких истраживања фокусиран на ријеке и језера, који нам отварају врата у нове и значајне историјске чињенице које су се дешавале на нашим просторима. Стечена искуства обуке моћи ће се примијенити у наведеном, али и свим будућим пројектима и подводном теренском раду.

Каква су сазнања о траговима људске културе која се налази испод површине Врбаса, да ли постоје неке приче или „легенде“ које би било добро проверити, истражити?

С обзиром да до сада није било приличних за систематска истраживања, сви налази из Врбаса су случајно пронађени од стране ронилаца. Прича и „легенди“ увек су се појављивали на пример подводним тунелима који спајају обале Врбаса код Каштела. Свакако, ово је прилика да се након реализације вађења мача, као следећи етапу планирања системског обиласка, како би се проширио и евентуално употпунили археолошком картом, сматра да ће сарађивати са РК „БУК“ -у доприносу културном и туристичком развоју Бањалуке и Републике Српске.

Имају ли случајни проналазачи обичај у Музеј доносити пронађене предмете?

Ту су различита искуства. Свакако имамо добрих примјера, када нас проналазачи контактирају и пронађене предмете поклањају или нуде на откуп, за шта постоји одређена законска процедура. Свакако овим пројектом желимо да покажемо добар примјер сарадње институција и организација на територији Републике Српске, која би свакако требала бити пракса.

Већ годинама се у земљама региона прича о “љубитељима старина” и илегалним копачима, има ли код нас тога?

Нажалост, има. Према подацима којима располажемо, углавном се ради о организованим групама које циљано претражују одређене области и користећи се метал-детекторима – чије посједовање је законом забрањено – долазе до налаза које касније препродају, најчешће у иностранству. Посљедице су многобројне: вађењем појединачних предмета из земље нарушава се контекст самог локалитета и ми губимо „причу” извађених предмета. Да буде лакше да се схвати, то је као да извучете једну ријеч или реченицу из приче, а причу можете разумјети само ако имате цијелу њену страницу. С друге стране, губе нам се непроцјењиви подаци битни за наша сазнања о прошлости на територији Републике Српске и БиХ. Свакако треба напоменути да постоје законске одредбе којима се терете вршиоци нелегалних истраживања и препродаје, за шта су предвиђене и адекватне казне.

И на крају, како да археологија код нас коначно заузме мјесто које јој припада?

Музеј Републике Српске више од деценије успјешно реализује археолошка истраживања. Битан напредак је и оснивање првог струковног удружења, Друштво археолога Републике Српске, које окупља археологе и стручњаке сродних области, својим радом све више привлачи пажњу. Сматрам да континуираним стручним и научним радом и добијеним резултатима најбоље можемо побољшати мјесто археологије као науке на територији БиХ.

Извор: Бука Магазин

© 2017 ЈУ Музеј Републике Српске